Kada biram činije za servis, prvo radim brzu procenu menija i načina posluživanja: sto, švedski sto ili posluženje u ruci. Zatim odlučujem da li mi treba set ujednačenog izgleda ili kombinovanje materijala radi vizuelnog ritma. U praksi, pogrešan izbor stila najčešće vodi do nezgodnog rukovanja, prelivanja ili prebrzog hlađenja jela.
Za činije za supu i čorbu biram dublji profil sa stabilnim dnom i dovoljno širokim obodom da se sigurno nosi. Pre posluživanja ih ugrejem toplom vodom i obrišem do suvoće kako bi temperatura jela duže ostala stabilna. Nakon upotrebe, potapanje radim kratko i bez agresivnih sredstava da se ne zadrži miris začina u porama ili glazuri.
Duboke činije za testeninu tretiram kao hibrid: treba da drži sos, a da i dalje dopušta lako mešanje i pravilno slaganje porcije. U operativi, porcionisanje radim tako što prvo sipam manju količinu sosa na dno, zatim testeninu, pa završni preliv, da rubovi ostanu čisti. Za pranje koristim mekšu stranu sunđera jer se na unutrašnjem luku lako vide mikro-ogrebotine.
Plitke činije za priloge koristim kada želim kontrolu nad količinom i preglednost stola, naročito uz više različitih jela. Važno mi je da im ivica bude dovoljno visoka da zadrži masnoću ili preliv, ali ne toliko da sakrije sadržaj. Posle serviranja ih odmah isperem mlakom vodom, jer se skrob i sosovi na plitkim površinama brže suše u film.
Činije za grickalice i dip planiram u paru: jedna stabilna za dip i jedna šira za grickalice, da se izbegne guranje ruke preko sosa. Ako koristim više dipova, rasporedim ih u manjim posudama umesto jedne velike, radi higijene i lakšeg dopunjavanja. Pri čišćenju obraćam pažnju na masnoće i tragove paprika ili kurkume, pa biram deterdžent koji se dobro ispira i ne ostavlja miris.
Mini činije za predjela koristim za degustacione porcije, orašaste plodove, masline ili male salate, gde je estetika jednako bitna kao i praktičnost. Pre serviranja proverim da li su sve jednake visine i zapremine, jer i mala razlika na stolu izgleda neuredno. Za skladištenje ih razdvajam tankim ulošcima ili krpom kako ne bi došlo do krckanja i oštećenja ivica.
Staklene činije modernog dizajna koristim za salate, voće i slojevite deserte, jer vizuelno pojačavaju utisak svežine. U operativi pazim na termičke šokove: ne sipam ključalu tečnost u hladno staklo niti stavljam vruću posudu na mokru, hladnu površinu. Za sušenje koristim meku krpu bez dlačica da ne ostanu tragovi i da se zadrži prozirnost.
Kamenne činije rustični izgled uključujem kada želim topliji, „zanatski” doživljaj, ali ih tretiram pažljivo zbog veće mase i moguće poroznosti. Ako nisu glazirane, izbegavam dugo namakanje i jake mirise, jer mogu da se zadrže u materijalu. Nakon pranja ih potpuno osušim pre odlaganja, kako se ne bi razvila neprijatna nota u zatvorenim ormarićima.